Народна традиција 4

   

Хан је грађевински објекат из периода Османског царства који је служио за преноћиште путника и њихових каравана. Ханови су били зграде са шталом за коње, просторијом за путнике и просторијом за ханџију. Најстарији писани извор о постојању хана у Босни и Херцеговини је 1462. године.

Резултат слика за gostionica han

Каравансарај  или караван-станица је место где су се налазила коначишта за учеснике каравана на њиховом дужем путу. Налазиле су се претежно у Азији, северној Африци и југоисточној Европи. Каравансараји знатно су потпомогли стварању Пута свиле.

Резултат слика за karavansaraj

Караванске ћелије смјештане су на местима која су обезбеђивала одмор и преноћиште поносника и товарних животиња, складишта за робу и заштиту учесника каравана. То су места која су се налазила дуж путних праваца. Заустављање каравана значило је могућност понуде смештаја за људе и робу, окрепе, замене товарних коња, али и размене робе (куповину и продају), па су бројне караванске ћелије временом прерастале у тргове.

Караван  јесте поворка, група путника, трговаца или ходочасника, који др ради узајамне помоћи и веће сигурности крећу заједно у дугим колонама, устаљеним караванским путевима кроз пусте и неретко од нападача угрожене крајеве. Сваки караван има свог вођу (караван-баша). Терет обично носе животиње  коњи прилагођене терену кроз који се пролази. Уз караванске путеве налазе се свратишта за одмор и преноћиште.

Резултат слика за povorka putnika karavan   Сродна слика

Кириџије су преносиле робу коњишким караванима и кретали се на крај Србије.Носили су све што је потребно:лук,со,шећер,ракију,посуђе…

То су били сналажљиви људи, продавали су робу или је мењали,али увек поштено.

Кириџијски каравани у прво време бројали су обично 15- 20 коња. На челу каравана био је вођа каравана, а звао се крамар, или калауз. Кириџијски караван се формирао најчешће од коња 4-5 кириџија који су себи бирали вођу. Поред умешности у трговини, и на караванском путу, вођа каравана се од осталих кириџија разликовао и оделом. И лети и зими носио је црвени шал око главе замотан у облику турске чалме, а на себи је имао танку црвену кабаницу ткану од домаћег сукна. Преко кабанице, о појасу био је кожни каиш – јанжик, за који је заденута кратка пушка – сребрњак, а касније њу је заменио револвер – тулумбаш, или “црногорац”. Са десне старне каиша висила је бритва – радикалка. Преко кабанице вођа каравана је пребацивао сукнени прслук, преко њега лети гуњ, а зими зубун који се закопчавао пуцетима до грла. Од доње одеће носио је пеленгаће, а на ногама је имао опанке – опуташе из који су вириле везене вунене чарапе. Крамаров коњ се звао предњак, а на врату овог коња било је обешено звоно.

До Првог светског рата гусле су биле веран пратилац кириџијских каравана. Када ноћ затекне кириџије негде у планини, онда би поред велике ватре кириџија гуслар певао јуначке песме о ускоцима, Краљевићу Марку, или Милошу Обилићу. Када се заврше гусларске песме, кириџије док још траје ватра, причају разне шале, и приче које су често биле плод њихове маште. Златиборске кириџије су радо примане у куће где су ерским причама пуним духа и хумора, и пословичким говором забављали укућане.

Када кириџије крену из свог села они удружени путују до одређеног места, а онда се разилазе у разна села како би лакше и боље продали своју робу. Пре разлаза договоре се како ће се наћи на одређеном месту због заједничког повратка кући.

Путовање пешке одувек је био свима најдоступније.С путничким штапом пешаци су напредовали споро, брзо се умарали и носили мало пртљага у завежљају на леђима.они који су имали избора, радије су бирали јахање на мазги, мули, магарцу или коњу.На осамареним коњима могао се носити различити терет, најчешће жито,брашно,со или пиће у мешинама.коњи су тада као и данас имали велику вредсност и били предмет трговине.

download (4).jpg          download (3).jpg  images (6).jpg

Кочије су најранији пример превозног средства, коришћен и у миру и у рату, као главно превозно средство. Прве кочије су направљене у Меспотамији отприлике 3000. п. н. е., а у Кини у другом миленијуму п. н. е. Оригиналне кочије биле су брзе, лаке, и отвореног типа са два или четири точка. Обично су их вукла два или четири коња. Кола су била ниска са полукружним великим штитом напред. Кочијама је управљао кочијаш. Користиле су се у античким ратовима токомбронзаног и гвозденог доба, а биле су заштићене штитовима који су били заковани за кочије. Ово возило је изгубило значај у ратовању, али се и даље користи за путовање, параду и трке.

Реч „кочије“ долазе из латинске речи carrus, који је преузет из галског језика. Ратне или тријумфене кочије су се звале car. У старом Риму и у другим Медитеранским земљама biga је била кочија коју су вукли два коња, triga је вучена од стране три коња и quadriga четири.

Кочије вероватно потичу из Месопотамије око 3000. п. н. е. Најранији цртеж кочија се може наћи на барјаку из Ура у јужној Месопотамији око 2500. п. н. е. Ове кочије се могу назвати двоколица са дуплим точковима који су вукли волови или магарци, пре увођења коња око 2500. п. н. е. Мада је некада кочијаш са собом возио копљаника, као што су прото-кочије са великим чврстим дрвеним точковима, они можда нису коришћене у рату, већ су можда коришћени за сахрану у поворци. Сумери су имали такође и кочије са два дрвена точка, коју су вукли четири магарца. Точак са паоцима си није појавио у Месопотамији све до половине 2000. п. н. е.

  

 

Чезе су запрежна кола која вуку коњи и служе за превоз људи. Некада, док није било моторних возила, биле су једини вид превоза и углавном су била резервисана за господу по градовима и имућније домаћине у селима. Када су чезе пролазиле улицом, народ би углавном стајао са стране дивећи се лепоти кола и коња који су их вукли.

Тешко је замислити некадашњи српски сеоски пејзаж без таљига које труцкају путем, ујармљених волова или коња, домаћина са нахереном капом, и мирисом сена које је уредно наслагано у њима. Служе и за одлазак на њиву, пренос сена и разног терета, а са намештеим клупицама корисне су и за одлазак целе породице на вашаре, свадбе, славе.

Данас су виђене као украс у двориштима, осликане живим бојама, напуњене цвећем и украсним фигурама.

Таљигати значи – полако, стићи ће се.

   

Запрежна кола су дрвено возило на четири точка, осмишљено тако да га могу вући животиње.

Запрежна кола и сав прибор за њих израђивани су искључиво од дрвета и гвожђа.Мајстори који су израђивали кола називали су се колари. У склопу коларске радње налазила се и ковачница, по је колар био и ковач.

Tipična drvena zaprežna kola s kraja 19. vijeka

Путеви

 

Земљана цеста или земљани пут је цеста односно пут који нема вештачки изграђене подлоге ( шљунак, камен, туцаник, шљака, цигла, коцка, бето, асфалт), него се људи , стока и возила крећу по утабаној земљи, односно тлу. У неким крајевима такав се пут назива пртени пут.

Земљани путеви су почели спонтано настајати у најстаријој људској историји, посебно откако је почело масовније коришћење примитивних запрежних кола за превоз људи, пољопривредних производа и робе.

Макадамски пут или само макадам је назив за врсту пута саграђеног од ситног ломљеног камена. Назив је добио по шкотском инжењеру Џону Макадаму.

Макадамски пут се гради од више слојева туцаног камена. Прво се набацују већи комади, а затим све мањи и мањи. Теоретски је замишљено да се пут сам утабава употребом, тако што се под тежином возила мањи комади камена уклапају у празне просторе који претходно нису испуњени.

Калдрма је вид поплочавања улица, друмова, крупним камењем, да би улица, друм били проходни у доба киша, када због блата, путеви постају непроходни. У Београду још само пар улица у Скадарлији и Косанчићевом венцу су из туристичких разлога задржали или реконструисали некадашњу калдрму. У Скадарлији крупно камење калдрме је заливено бетоном. Реч калдрма је скраћена верзија од грчких речи КАЛО, КАЛА -добро,добра и речи ДРОМОС- пут дакле КАЛОДРОМОС или КАЛАДРОМОС.

 Резултат слика за кумство обичаи Крштење

Крштење је изузетно важан и свечан чин у животу детета. Обавља се у првој години живота, кад дете мало одрасте. Том догађају обавезно присуствује кум који је венчао родитеље и који је детету дао име. Најчешће се крштење обавља у цркви где главни део обреда обавља свештеник. Кум свој кумче обавезно дарује капом и белом крзнихом или кошуљом. Верује се да чином крштења дете добија свог анђела чувара.

После крштења, у породици се приређује велика свечаност. Обичај је да се тек крштено дете дарује новцем да би се тек онда сазнало његово име.

Некада су мушка деца добијала имена својих предака, оца, деде или прадеде. Тако се једно име често у породици понављало. Кумови су деци давали имена и по црквеном календару. Дете је добијало име свеца чији је датум најближи дану дететовог рођења. Јован, Ђорђе, Стефан, Илија, Петар, Михаило су нека од имена светаца који се славе у нашем народу.

Нека наша народна имена настала су од назива биљака: Биљана, Цвета, Смиља, Босиљка, Ружа, Невена или Јагода, Малина, Дуња…

Каже се у нашем народу да је кумство највеће духовно сродство. Оно се преноси са колена на колено у породици. Нека кумства трају и до 200 година. Ако кум живи у даљини, на позив за крштење обавезно долази или поштом шаље име за своје кумче.

Ако се деси да кум нема синова, онда кумство преузима његова кћер. Ако из неких разлога кумство мора да се прекине, онда се одлази најстаријем члану кумове породице и моли за опрочтај кумства. Кад се опроштај добије тражи се ново кумство.

Кумство се никада не одбија. Позив за кумство сматра се чашћу и великом срећом. Кум се поштује, од њега се не узима зајам, нити му се нешто замера. У нашем народу се каже: На небу Бог, на земљи кум.

Крштење детета – обичаји

 

РОЂЕЊЕ  ДЕТЕТА              bebaroda

 

 

 

 

 

Некада се тешко стизало до породилишта у удаљеној вароши. Мајке су често рађале децу код куће. У том чину помагале су им старије жене, сусетке или рођаке. Оне су тада имале улогу бабице. Ишчекивање и неизвесност прекидао је плач новорођенчета. То је био најсрећнији тренутак у породици. Нарочиту радост доносило је рођење мушког детета. (Да се не прекине породично презиме, да се не „угаси славска свећа, да се настави породична лоза.) У неким крајевима отац или деда су пуцањем из пушке у ваздух објављивали радосну вест.

За долазак новорођенчета у кућу везани се многи народни обичаји и веровања.

Веровало се да су мајка и беба тих дана најосетљивије, да су подложне утицају урока, вештица и других злих сила. Веровало се да ноћу долазе суђаје да детету учине неко зло. (Прочитати бајку Трнова ртжиха.) Тако се у соби породиље није гасило светло, а поред ње су седеле жене чувајући њу и новорођенче.

Кад мајка и беба ојачају у кући се приређивала свечаност. Мајка породиље или друга ближа рођака доносила је детету повојницу. То је шарена, лепо украшена трака којом се беба повијала. Мајка и беба су добијале и друге дарове: погачу, новац, пешкир, гранчицу босиљка. Ова погача, као и цео обичај, зове се повојница.

У породици се спремао свечани ручак за најближу родбину. Сви су наздрављали за срећу новорођенчета: да буде живо и здраво, срећно и напредно на радост својих родитеља.

Обичај је у нашим крајевима, кад се у кући роди нови члан, да отац или деда у дворишту посаде воћку или украсну биљку (трешњу, јабуку, липу…) да упоредо расте са новим чланом породице.

ПОВОЈНИЦА                                                    POVOJNICA 

Повојница је обичај даривања новорођене бебе од стране најближих женских чланова породице. Носи у наранијим детињим данима а најкасније до навршених 40 дана живота. Повојница садржи поклоне детету: пелене, новац, злато и одређену врсту хране, све увијено танким пешкиром.

Храна се носи  кућном свецу у којој је беба рођена, да би се умилостивио и има смисао ритуалног приношења жртви, уз молитву.

За сваку од молитви приносе се одговарајући дарови:

  1. ВИНО –  за дуг живот
  2. ПОГАчА-  за велику породицу
  3. ЦРНИ ЛУК- за здравље
  4. ПИЛЕ (прасе,јагње)- за плодове рада (успех у раду)
  5. СО – за богатство
  6. ЈАБУКА – за љубав
  7. ЦВЕТ- за срећу

 

У зависности од краја до краја варирају и обичаји, па се негде додаје сир, шећер, мед, ораси и сл. али ово што смо горе навели било је заједничко за све крајеве. Верује се да што више повојница једно дете добије да ће бити срећније у животу, а минимално је од 3 до 5., да би умилостивио кућни светац.

У источној Србији постоји веровање да дете које не добије повојницу у најранијим данима живота неће моћи да се ожени или да се уда.

То су остаци паганских обичаја, нису канонизовани и не одвијају се уз учешће свештеника. Са преласком на хришћанство повојницу је заменило крштење уз учешће свештеника, али и поред тога овај култ је јак и паралелно се у многим нашим крајевима  одржао до данашњих дана.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s