Архиве

Народна традиција 3

nartr

Ћурчија се бави израдом одевних предмета од коже. Назив долази од речи „ћурак“, кожни прслук од јагњеће коже са ошишаним крзном на унутрашњој страни. У јужним деловима Србије ћурак се зове гуњ, а понегде и кожух, кожув. За разлику од крзнара, који се бави скупоценим крзнима, правећи елегантне бунде, ћурчија прави прслуке углавном од овчије или јагњеће коже.
koz.jpg koz1.jpg
Ипак, прави мајстори ћурчије умеју да направе ћурке украшене малим комадима коже друге боје и облика, да се „поиграју“ и направе мала уметничка дела.
Чест је случај да ћурчија ради са кожом која није до краја обрађена како треба. Тада се осећа карактеристичан, не баш пријатан, мирис. Године су потребне да тај мирис ишчили.
Ћурчије раде код куће, а своје производе најчешће продају на пијацама, вашарима
У народу постоји израз „… окренуо ћурак наопако…“, када се неко наљути, промени нарав… Понегде постоји и презиме Ћурчић.
Табаџија је занатлија који „табањем“ тј. ударањем омекшава вунену тканину насталу ткањем.
Када се вуна са овце ошиша, опере, упреде и употреби за ткање, добијена тканина је оштра под прстима и није пријатна за ношење јер „гребе“.
Тканину тада преузима табаџија који је потапа у воду и „таба“ дрвеном удараљком која личи на лопату. Поступак се понавља више пута. Табање тканине је карактеристично за јужну Србију и Македонију. Претпоставља се да данас још увек постоје активне табаџије. Поред лопатице, за табање се користи и посебна справа направљена од кестеновог дрвета која покретана водом као воденица, гњечи, таба тканину, која је потопљена у текућу воду.
Под термином табаџија у београдском сленгу или шатровачком језику се подразумева особа која је спремна да истуче другу, особа лака на кавги и тучи.

Обућарство је занат прављења и поправке обуће. Обућар је особа која се бави обућарством. Постоје две врсте обућара:

  • они који праве нове ципеле „по последњој моди“
  • они којисе баве поправкама, такозвани „Крпе“ јер су крпили обућу.
  • Они који су се бавили израдом нових ципела су обично у некој главној – прометној улици имали радњу. Ти обућари су били „Газде“. Они су комуницирали са муштеријом, која имала дубљи џеп, чим је куповала у главној улици. Газди је био посао да забављајући муштерију, са муштеријом из неког модног магазина одаберу модел и узму меру, стопала. Онда би се на основу величине купчевог стопала одабрао дрвени калуп око кога би се радила ципела. Сталне муштерије су имале „свој“ калуп, а на калуп, се по потреби додавале лепљењем и додавањем аномалије стопала купца, на пример чукљеви. Ципелу је обично радио неки мајстор у задњем делу радње али још чешће у свом стану. Тај илегални рад у сопственом стану се звао „рад на сиц“ јер радник није био пријављен и на њега Газда није имао издатке за порез, осигурање и сл.

Ципела се састојала од доњег дела званог „ђон“ и горњег дела по имену „лице“. Оба дела су се радила од чисте коже. Прво се шило лице а онда се зашивало, ручно за ђон. Тај тип ручно спојеног лица и ђона специјалним концем се звало „рам шивен ђон“.

Људи скромнијих могућности су на ђон стављали „блокеје“ комад метала закован на ђон на местима испод прстију и пете ципеле.

* „Крпе“ су се бавиле поправкама ципела. Седели су на троношцу и испред себе имали низак сточић. Испод сточића је била посуда са водом, где су пре започињања поправке, на мах квасили ђон да се не би дизала прашина док по ђону ударају чекићем. Постоји посебан обућарски алат – Козлић, метално помагало на које се ставља ципела док се у њу нпр. закивају ексери.

Обућарски алат је обућарски чекић. Обућарски чекић има савијени, предњи део за вађење ексера и задњи прошрен да се теже промаши ексер код закуцавања. Ту је потом шило којим се разбушују рупе на ђону пре него што се у њега укуца дрвени ексер. Дрвени ексер, јер не рђа и боље подноси влагу. Ту је и лепак тзв. ћириш којим се лепила кожа. Еснафска болест „Крпа“ су биле стомачне болести због савијеног положаја током рада.

Ципеле су се чистиле „ималином“ а имати прљаве ципеле је била срамота. „Погледај му обућу, па га пусти у кућу“.

И овде је индустријска производња учинила своје. Производња ципела по мери више готово да не постоји а и „крпа“ је све мање јер су нови ђонови од синтетичких материјала веома издржљиви. Данас се још само ту и тамо залепи по нека потпетица јер је готово јефтиније купити нову ципелу него поправљати стару. А и те старе нису као оне … некад. Тако да је трајност поправљене ципеле релативно кратка. Наравно ни блокеје више нико не ставља.

Обућа настала од тениских патика је умногоме потиснула класичну ципелу.

Резултат слика за bojadzija   Резултат слика за bojadzija

Бојаџија је занатлија који боји (фарба) вуну, платно, тканину или одевне предмете.

Данас је индустрија толико модернизовала и убрзала ове поступке да се овај занат скоро не исплати радити на традиционалан начин. Лакше је и јефтиније купити готову обојену вуну или готове производе од вуне. Индустријски произведена вуна је мекша, често хемијски заштићена од мољаца и обојена различитим бојама.
Раније су постојале радионице које су се бавиле само бојењем док се данас тиме баве хемијске чистионице које поред бојења тканине врше и хемијско чишћење одеће.

Резултат слика за vunovlacar

Вуновлачар је занатлија који обрађује вуну. Када се вуна ошишане овце опере и осуши, носи се код вуновлачара. Он је тада ставља у машину која „влачи“ тј. разчешљава вуну, чини је ваздушастом и спремном за даљу обраду. Код вуновлачара вуна се изчешљавањем ослобађа нечистоћа, као што су иглице четинара и слично које је су се у вуни овце накупиле током времена.Раније су постојале радионице „вуновлачаре“ које су радиле на погон воде, слично воденицама да би касније радиле на погон електромотора.

Традиционално, жене на селу упредају вуну помоћу преслице и вретена. Потом извлаче нит која се затим користи за штрикање.

Вуновлачар ради и послове разчешљавања старе вуне из јоргана или душека која се на тај начин прерађује тако да се од ње могу поново правити јоргани и душеци.

Резултат слика за vunovlacar    Резултат слика за vunovlacar     Резултат слика за vunovlacar         Резултат слика за vunovlacar     Резултат слика за vunovlacar        Резултат слика за vunovlacar   

Златар као занимање је реч у српском језику која је појам за више сличних послова (делатности):

Резултат слика за zlatni nakit Резултат слика за zlatni nakit

Накит чине украсни предмети. То су обично предмети које људи стављају као украсе на телу, обући и одећи. Раније су их производиле занатлије или уметници, данас се тиме бави, ређе, примењена уметност, а све се више производе масовно, у серијској производњи.

Човек је почео са украшавањем, односно обележавањем свога тела још у праисторији, у почетку су то били обликовани предмети од костију, камена или шкољки а касније се користио метал и стакло.

Посебну важност иамао је накит код блискоисточних народа, Сумераца, Вавилоњана, Хетита, Египћана. Био је у употреби, наравно и код античких народа Грка, Римљана, и других, а наставио је да се употребљава и у Византији и западноевропским феудалним државама. Неки од тих предмета су и до данас сачувани.

У новијој историји за накит је више коришћено драго камење и племенити метали односно уметнички предмети израђени од њих.

Накит је често био и национално обележје, део фолклора и традиције па је то и до данас остао. У двадесетом веку је развој науке и технологије довео да стварања нових облика и нове врсте накита уз задржавање старих и њихову модификацију.

Trinity Pljevlja,Kivot of Abbot Stephen XVI century.jpg   

Кујунџија је стари назив за занатлију златара, који израђује или преправља (модификује) накит и ситне украсне предмете од злата, сребра и других племенитих метала. Овај занат је у ствари и једна врста уметности пошто се праве мали украсни предмети где је потребна: инвентивност, вештина и прецизност. Раније су коришћени прости алати и рад се одвијао углавном ручно. У новије време се користи савремена технологија за обраду материјала и израду украса. Златари у свом раду користе и разне врсте драгог камења. Најчешћи производи ових занатлија је накит : прстење, бурме, минђуше, шнале, брошеви, огрлице, наруквице и слично.Раније су кујунџије продавале робу на вашарима и саборима или на пијаци када је био пијачни (пазарни) дан.

Поред израде украсних предмета златари се баве и гравуром тако да на својим производима (или на производу који им се донесе) гравирају слова, речи или читаве цртеже. У новије време златари се баве и украшавањем ручних и џепних часовника или металних упаљача. Поред израде и обраде украса и накита златари се у новије време баве позлатом или посребривљањем накита или неких других предмета. У кујунџијској радњи или златари се поред израде врши продаја накита али и откуп старог или поломљеног накита или откуп старог сребрног или златног новца (откупљени материјал се касније користи за прераду и израду нових предмета).

Лимар је мајстор занатлија, који производи или поправља предмете од лима као што су : ограде, олуци и посуде (посуђе).

Лимар је и занимање којим се баве радници у фабрици на обради лима.

Лимар алатом и машинама: сече, савија и обрађује лим да би после тога обрађене делове састављао лемљењем.

У свом раду лимар користи:

Казанџија (перс.-тур.) занатлија који прави казане и друго бакрено посуђе,углавном казане за ракију, али такође и казане за спремање хране, џезве и друге производе. Део посуде у коме ће се налазити храна се калајише јер је оксид бакра отрован.

Казанџијски занат постоји више од пет векова и један је од најстаријих заната у Србији.

Казанџијски производи били су разноврсни и многобројни.

  1. казани (перс. велики бакрени котао који има са стране ручке за ношење), араније (хараније) – мањи казани, бакрачи;
  2. посуђе у којем се доносила и држала вода: ђугуми, ибрици, леђени;
  3. посуђе у којем се спремала храна: лонци, тенџере, сахани, тигањи, таве, тепсије, синије;
  4. прибор за послуживање кафе: табле, ибрици, џезве, зарфови, кутије за кафу и шећер;
  5. сакрални предмети: дискоси, кадионице, пехари, казани за крстионицу;
  6. производи за расвету…

Предмети од бакра били су у широкој употреби и у граду и на селу. Често су имали и декоративну функцију, нарочито они предмети и посуђе који су били украшени гравирањем.

У казанџијској радионици најважнији су били наковањ, мех за дување ватре, дрвени и метални чекићи, казанџијска клешта, турпије и маказе. У савременом добу поред наведених ручних алата у казанџијским радионицама користе се и разне машине.

Резултат слика за bravar  Резултат слика за bravar  Резултат слика за bravar

Бравари су поправљали старе и израђивали нове браве. То је занат новијег времена. Бравари, а после Другог светског рата машинбравари, осим брава израђују и друге предмете од гвожђа и метала. То су најчешће украсне коване ограде, терасе и дворишта. У радионици мештог и креативног бравара могу се наћи бројни уметнички предмети од кованог гвожђа: лустери, украсни свећњаци, фењери, кваке и др. Њихове филигранске креације од челика попут чипке, венчића и лозица често су израз мајсторове маште и његове велике љубави према овом послу.

 Ковач је занатлија специјализован за обраду гвоздених металних предмета као ‎што су капије од кованог гвожђа, разне решетке, намештај, ‎скулптуре, оружје, украсни и сакрални предмети, кухињски прибор и алат. ‎Уопштено говорећи, ковачи се не баве обрадом метала који нису гвожђе, као што ‎су калај, бронза, бакар и слично. Њиховом обрадом се баве само уско ‎специјализоване занатлије. У почетку, ковачи готово да нису правили декоративне ‎предмете (због релативно брзог рђања гвожђа). Проналаском нерђајућег челика то ‎се веома изменило. ‎

Некада (почетком 20. века) спектар производа ковача је био веома широк. Ковачи су правили:

Пекар је мајстор или радник који се бави спремањем (справљањем) и печењем хлеба и других пецива.

Пре скоро 90 година, у Србији је постојао пекарски еснаф. То је било удружење пекарских мајстора које је радило на томе да заштити углед и интересе своје професије. Пекари су се тада називали екмеџијама (турцизам). Тада је мало људи обављало овај посао. Да би постао прави пекарски мајстор, прво би се пријавио као шегрт код неког пекара (газде-мајстора), и затим у тим радионицама (пекарама) изучавао занат. Када би газда увидео да је шегрт научио занат, позвао би стручну комисију. Комисија би на основу знања и умешности шегрта, доделила шегрту Мајсторско писмо. На основу тог документа се доказује да је та особа постала мајстор свог заната односно пекар.

Данас, и даље постоји пекарски еснаф и Унија пекара Србије. У тим удружењима су данас чланови углавном стари пекари, а њих има мало. Пошто се пекарска делатност ширила, сходно томе данас постоје мајстори (занимања) за хлеб (хлебари), пециво (пецивари) ибурек (бурегџије). Мада, доста мајстора зна два, неретко и сва три посла. Старе зидане (турске) пећи (у неким крајевима су их звали вурње, вуруне, фуруне) су замењене новим: парним, електричним и пећима на чврсто гориво, али се традиционално за најукуснији сматра хлеб из зиданих пећи.

Данас је широка понуда пекарских производа, али у условима нелојалне конкуренције пекари се тешко боре, а опстају само захваљујући свом знању и квалитету својих производа. Пекарски посао је тежак јер се обавља у веома тешким условима при великој врућини и ноћу, да би врућ и свеж хлеб био испечен до јутра.

Православни пекари имају и свог свеца заштитника, а то је свети Атанасије, и слави се 31. јануара сваке  године.

255px-Baker_New_Ulm_1974.jpg

       Пекар

 

 

 

 

 

 

 

 

Бомбонџија је занатлија из групе старих заната који производи (прави) и продаје претежно бомбоне.
external image 350px-Bombond%C5%BEija.JPG
Бомбонџије су производиле бомбоне најчешће од шећера са додацима разних боја и екестракта за укус. Карактеристичне су шећерне бомбоне, љуте (зелене)бомбоне, „свилене бомбоне“… Поред тога прављени су од истог материјала и штапићи такозване „луше“ или „лулице“.

У прошлости је бомбонџија продавао бомбоне у својој радњи званој Бомбонџијска радња. За време : пијачног дана, вашараили сабора, бомбонџија би излазио из радње и у корпи, на покретној тезги или на колицима продавао своје производе (у свом месту или у околним местима).
Поред бомбона бомбонџије су производиле и продавале: шећерне табле, ратлук и друге слаткише.

Лицидар је човек занатлија чије је занимање прављење лицидарских колача. Ово занимање (занат) је раније било веома распрострањено у нашим крајевима. Лицидарски колачи су више за гледање него за јело. Неки лицидарски колачи уопште нису за јело јер садрже поредбрашна и гипс (да би били лепши и чвршћи). Основна намена им је да буду украс и да се окаче око врата или на зид. Зато није било битно да ли су свежи већ како изгледају.
Лицидари своје производе продају у својим радњама или на вашарима. Деца су на вашарима желела да им родитељи купе тај шарени лицидарски колач (бар онај за јело). Лицидарски колачи могу бити у облику: срца, папуче, гитаре, краве … Најчешће нису укусни.
Ипак најпознатији колач у облику срца је Лицидарско срце. То срце поред разних украса има и мало огледало. То су момци поклањали девојкама на вашарима као знак своје симпатије.
Реч лицитар долази од аустро-немачке речи Lebzelter, али се изводи од латинске речи libum која означава жртвени колач.

Лицидер

539px-Licidarsko_srce.jpg

Advertisements