Архиве

Народна традиција

images (12)

Жетва

Жетва је, у пољопривреди, процес убирања плодова са жетвених поља. Жетва такође означава крај циклуса раста и сазревања у природи.

Жетва је била један од најважнијих послова. „Треба хлеб што пре скинути са њиве”, говорили су људи на селу. Претила је опасност да наиђе облак па олуја и град уништи сву пшеницу. У жетву су одлазили млади и снажни момци и девојке јер је то тежак и напоран посао. Старије жене су остајале код куће, спремале ручак и носиле радницима на њиву. Водоноше су доносиле воду са извора. За то им је служио крчаг, тестија, избушена тиква или врч.

download images (1) images

Ивањдан

Ово  је  велики  народни  празник.Уочи  празника, испред  кућа  и  капија  ложе  се  ватре.То  је  обичај  у  коме  учествују  и  деца. Девојке  плету  венце  од  ивањског  цвећа  и  њима  ките  куће, зграде  и  капије.

Ујутру , на празник, деца  се  провлаче  кроз  ивањски  венац  да  би, како  се  веровало, брже  расла  и  била  здрава.Ивањска  трава  бере  се  и  користи као  лековито  биље.

download (1) images (2) images (3)

Биљке

У народу су биљке одувек биле поштоване.Веровало се да у природи за сваку болест постоји биљка којом се лечи, само је треба наћи.

Нана  је биљка од које се прави чај.

Мајчина  душица  је лек за многе болести ( кашља, бронхитиса).

Босиљак  је цвет љубави.Босиљком се свети водица, а њиме се украшава и славски колач.

Жалфија се користи за лечење грла.

Од глога се припремају чајеви.Његове гранчице се чувају у кући јер се верује да штите укућане од разних невоља.

Рузмарин је гранчица којом се ките сватови и младенци на венчању.

1  32

Ђурђевдан                                    

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће,плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су:

  • плетење венаца од биља
  • умивање биљем
  • купање на реци

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевкамлечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њимздравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.

Ујутру се сви редом умивају водом: деца – „да буду здрава као дрен“, девојке – „да се момци грабе око њих“, старији – „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко).Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“.Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбедрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд.

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђевдан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен“.

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се запојас, а девојке и младе за ђердан.

На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

Врачања за плодност

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова). Све то показује, да је обичај веома стар.

На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебукопривама, кукавици, свињамароси итд).

Веровања о времену

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – „да ће лето бити сушно“. Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.

Празник Светог Ђорђа

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“. Под победом коју је Свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

По броју свечара, Ђурђевдан је на другом месту у Србији (после Никољдана).

Историја

У време српског ропства под ТурцимаТурци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и наМитровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.

Свети Великомученик Георгије

Овај славни светитељ родио се у кући богатих и часних родитеља у Кападокији. Кад му је отац пострадао као хришћанин, мајка се преселила у Палестину, где је дечак одрастао.

Већ у двадесетој години доспео је до чина трибуна у служби цара Диоклецијана. У то време цар је започео велики прогон хришћана, а млади Ђорђе је ступио пред цара и одважно рекао да је и он хришћанин. Тиме је започело његово страдање за веру.

Тамница, окови, крваве ране по целом телу и сва друга страшна мучења нису поколебали младића. Он се непрестано, усрдно и искрено молио Богу и Бог га је исцељивао и спасавао смрти на велико дивљење народа. Када је Ђорђе молитвом васкрсао једног мртваца, многи су примили веру Христову, а међу њима и царева зена Александра, главни жрец Атанасије, земљорадник Гликерије, потом Валерије, Донат и Тирин.

Цар је најзад одлучио да Ђорђа и своју жену осуди на смрт сечењем главе. Царица је издахнула на стратишту пре погубљења, а свети Ђорђе посечен је 303. године.

Многа чуда дешавала су се од тада на његовом гробу. Господ га је, због његове искрене и непоколебљиве вере, учинио моћним да помаже свима који су у невољи и који га искрено славе и призивају његово име.

Биљани петак, дан пред Ђурђевдан

Мештани села Михајловац већ 18 година обнављају обичај брања лековитог биља за мелеме и бајање. Тај празник је познат као „Биљани петак“, и увек пада у петак пред Ђурђевдан.

Није свеједно у којем ће се пољу брати биље, па у местима где се обичај одржао на Биљани петак, ако је поље далеко, на брање се полази већ око поноћи. У поље се мора стићи пре но сунце изгреје.

Девојке из поља доносе и цвеће са жилама да га засаде у своје баште а остало цвеће, свезано у китице, ставе под стреху на источној страни да стоји до Ђурђевдана. На Ђурђевдан га исецкају, помешају са осталим ђурђевским цвећем и дају стоци да буде здрава.

Старије жене, које се баве бајањем, радо иду у поље по траве за Биљани петак, јер верују да биље убрано тог дана има израженију лековиту и магијску моћ.

На Биљани петак жене беру страшник, копитњак, глогове гранчице и јалови кукурек. Глогове гранчице се беру да би укућани буду здрави и дуговечни, а кукурек да им вазда петао пред кућом пева, односно да се породица не затре.

У Михајловцу крај Смедерева од 1989. оживео је обичај јутарњег окупљања биљара и травара, али такође и младих који потом заједнички одлазе по лековите траве у потес звани Биље, неколико километара удаљен од Михајловца.

Тог дана ће у пољу травари и биљари говорити о својим искуствима са скупљањем и коришћењем лековитих трава, о лековитости и моћима биља. На крају ће девојке у народним ношњама конкурисати за титулу лепотице биља. Увече, по повратку из Биља, домаћица у лонац с водом ставља разне траве бране тога дана. Свака травка има посебно значење: здравац – да је много здравља у кући; грабеж – да се момци грабе око девојке; дрен – да деца буду здрава.

Биље се потом ставља под ружу у башти, а прво црвено јаје од Ускрса, које се још зове чуваркућа, ставља се у лонац са травкама.

Водом из лонца деца се ујутру о Ђурђевдану умивају, уз жељу да буду лепа и румена као црвено јаје. Оно се касније враћа да чува кућу до наредног Ускрса када ће бити закопано испод воћке која није рађала, да би догодине донела плод.

Васкрс                                     

Васкрс Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.

За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима.

Јаје је симбол обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Фарбање васкршњих јаја Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.

Како се фарбају јаја? Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице – васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да равномерно буду обојена, а деца обигравају око матере, и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове „чуваркућа“.

Пре фарбања јаја се могу „шарати“. Наиме, са растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаје се наноси топљени восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања, на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише X. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе), цртају крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.

Симболика фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: „Христос Васкрсе“. Црвена боја симболише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

Васкршње славље Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: „Христос Васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ Тај поздрав траје све до Спасовдана.

Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита „Оче наш“ и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јaјe, a за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, – „Христос Васкрсе“ и „Ваистину Васкрсе“. На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.

Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.

У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај, да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака. То сведочи о народној вери, да су сви људи пред Богом живи, и да умрли наши преци треба да осете васкршњу радост и славље.

Цвети

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.

У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Лазарева субота-Врбица

Лазарeва субота или Субота правeдног Лазара, у српском народу позната још и као Врбица, обeлeжава сe од IV вeка. Посвeћeна јe васкрсeњу Лазара из Витинијe кога јe, прeма прeдању, Исус Христос васкрсао из мртвих чeтири дана послe смрти.

Ипак, чак и они који нe знају ништа о Лазару и овом Исусовом чуду, знају да сe данас дeци купују звончићи и да сe „ваља“ малишанима у рукe ставити врбова гранчица. АЛИ ЗАШТО?!

Прича кажe да сe послe Лазарeвог васкрсавања, Исус свeчано упутио у Јeрусалим. Маса раздраганог свeта дочeкала га јe свeчано. Порeд осталог, у рукама су носили палминe гранчицe.

Данашњe врбовe гранчицe замeна су за палминe гранe којима јe Исус дочeкан у Јeрусалиму. Онe сe благосиљају у цркви и дeлe вeрницима, а у њима јe и суштина самог назива празника – Врбица.

БАШ ВРБА јe вeроватно изабрана због још јeднe симболикe, овога пута присутнe из врeмeна старих Словeна – ово дрво симболизујe напрeдак, подмлађивањe, одагнава болeст и многа друга зла.
Врбица јe, прe свeга, празник дeчијe радости. До Другог свeтског рата, овај дан прослављао сe и као школска свeчаност. Прeма Јeванђeљу, улазeћи у Јeрусалим, Исус јe рeкао: „Пуститe дeцу мeни, јeр таквих јe Царство нeбeско“.

Веровања

Ако пред кућом чујеш свраку – добићеш госте.
Ако у понедељак зајмиш паре – зајмићеш их -целе недеље.
Ако у понедељак дајеш робу на вересију – даваћеш је тако целе недеље.
Ако ујутру устанеш на леву ногу ништа ти цео дан неће поћи за руком.
Ако те сврби леви длан – добићеш новац; ако те сврби десни длан – даваћеш новац.
Ако се мачка „умива“ на прагу – у кућу ће доћи гости.
Ако ти испадне парче хлеба – неко ти је гладан
Ако ти мачка пређе пут – пратиће те несрећа.
Ако ти неко у кући прича о несрећи, за њим треба избацити жишку и рећи: Од наше куће до несреће као од земље до неба.
Ако фебруар ојужи – онда март замрази.

Не ваља се

Не ваља се по кући звиждати – скупљају се мишеви.
Не ваља се метлом тући децу – неће да расту.
Не ваља се давати ватру са огњишта, после заласка сунца – угасиће се.
Не ваља се гаће стављати под јастук – много се сања.
Не ваља се змији помињати име – доћи ће ти пред кућу.
Не ваља се женско дете тући варјачом – тешко ће се удати.
Не ваља се радити никакав посао пре умивања -неће бити успешан.
Не ваља се јести под капом – јер ће сва храна отићи ђаволу.
Не ваља се клатити на столици – храмаће стока.
Не ваља се на Туциндан тући или бити децу – патиће од чирева.
Не ваља се у току славе гасити славска свећа -умреће домаћин.

Ваља се

Ако се неко препадне – ваља га повући за уво да страх нестане.
Када се помену нечија лепота или здравље – ваља се три пута куцнути у дрво „ради урока,,.
Када се у пролеће први пут чује кукавица – ваља се по трави ваљати да не боле леђа.
Ваља се на Ђурђевдан на реци окупати – биће се здраво целе године.
Ваља се ваљати када у пролеће први пут чујеш грмљавину – неће те леђа болети.
Ваља се на Видовдан изнети ствари на сунчање -неће бити мољаца.
Ваља се, када се у пролеће чује кукавица, рећи: Чујем те, не видим те; не видела ни твоју сеју (змију) за годину дана.

Дечије игре некад и сад

Кроз играње, деца развијају своје психичке, интелектуалне, емотивне, братски и моралне способности стварају и одржавају пријатељства.

Једнакост и правила
Игра активности дружења  елиминише инстинкте ка зависти и ароганцији и развија бригу ка другим осећањима и благостање. „Друштво које заборави како се игра, је друштво где се стварају себични појединци“ Игра је изнад свега, израз слободе.

Предности слободних игара
Игра је у последње време  све више предмет интересовања психолога, педагога и јавности. Схватамо да смо предалеко отишли у погледу развијања такмичарског духа код  деце.  Игра је од кључног значаја за развој осећања према другима.

Сарадња, уместо такмичења
Деца сама која међусобно играју карте или безбол, не  полажу толико пажњу на побеђивање.
Игра  за децу није да они побегну од стварности, већ да на више начина  проникну у стварност,  да се укључе у игру како  физички, па и интелектуално и емоционално.

Игра је безбедно окружење
Кроз играње, деца  уче да се суочавају са реалношћу , за њих је игра и искуство и обука.

Проблем
Проблем настаје када се  умешају одрасли. Они ће кроз заштиту игру претворити у тужакање . Игра помаже да дете  савлада друштвена правила, као и да научи да уради ствари сам.  Кроз играње, учимо да дајемо и узимамо, да схвате да решавају конфликте .

krsnaslava

Крсна слава

berba

jesenjiradovi

Живот у породици некад и сад

Породицу у прошлости су чинили : баба, деда, мајка, отац и њихова деца.Сви су живели у заједници.

Деца су хранила и чувала стоку на пашњацима, скупљала дрва, помагали родитељима у раду на пољу, брали и скупљали воће, доносили воду.
Породице су некада биле многобројне и свако је имао своје задужење.Породице на селу су саме производиле храну.Данас породице углавном живе у великим градовима.Храну купују у продавници и имају боље услове за живот него некада на селу.Деца су некада давно имала само једну таблицу и креду са којом су писали.Касније су за писање користили гушчије перо и мастило, нису имали свеске, тек по једну књигу.У разреду су била деца свих узраста и имали само једног учитеља који је предавао све предмете.

Деца су у прошлости дуго пешачила до својих школа, по сваком времену ( киша, снег), а данас постоји велики број школа па деца лакше стижу до њих.Деца данас за учење користе свеске, књиге,разне оловке, бојице, фломастере и компјутере.У давна времена у школе су ишла више мушка деца, а данас иду сви подједнако.
U razredu su bila deca svih uzrasta i imali samo jednog ucitelja koji je predavao sve predmete.

СЛОВО О ОГЊИШТУ

Александра Маринковић Обровски

Текст представља део учествовања ауторке
на округлом столу „Предачка култура, историја и вера Срба“
одржаном у Рајића кући „Огњиште српско“, у Баћевцу код Барајева 02. 08. 2012.

Ми, као народ и култура, и данас врло често када желимо да изразимо национално опредељење и потврдимо решеност да истрајемо на родољубивом путу, или у приликама када осећамо да је наше народно биће угрожено, кажемо: „Неће ме нико са огњишта протерати!“, „Чуваћу своје огњиште!“, „Вратићу се ја на дедовско огњиште!“, „То је наше вековно огњиште!“ и сл.

Тако понављамо завет, какткад и несвесно, исте дубине и снаге какав су огњишту упућивала покољења пре нас.
Поменућу, као илустрацију, неколико народних изрека.
Једном од најтежих клетви и данас се сматра: „Огњиште ти пусто остало“ или у варијанти „Ватра ти на огњишту утрнула“, императивна је народна пословица: „Не напуштај кућни праг и огњиште“!, а израз згуснутог народног искуства изрека: „Благо сину на мајчином крилу, а народу на огњишту милу“.
Сетимо се и загонетке која у себи крије може се рећи главнину српског митолошког света: „Насред куће – змајево гнијездо“ чије је решење огњиште, али и разбрајалице за дечју игру: „Два се петла побише,/ На попово огњиште; / Један вели ‘Иш’, / Други ‘Да жмуриш!’“.

Велики је број и благослова и здравица изречених о одређеним, махом празничним, приликама овом централном месту у сваком дому којима су изражаване молбе, жеље и надања.

Разлози за оваква наша многа помињања огњишта леже у специфичној улози коју је оно имало у народној давнини. Осим што је народ у заклетвама помињао огњиште, записана су и сведочанства да су се наши преци на самом огњишту заклињали што је сматрано једнаким као да су заклетву учинили самом богу, у храму. И више од тога, забележено је да су се наши људи пред огњиштем и исповедали, те да је таква исповест такође сматрана једнаком као да се догодила у светилишту пред свештеним лицем; обичај који сведочи да је реч о светом месту највишег ранга.
Огњиште је, најкраће речено, у нашој старој народној вери – кућни олтар, а то не значи друго до да на том месту обитава бог.

Забране
Управо зато, наш народ је увео велики број обичаја у вези са огњиштем, од којих један део представљају забране. Огњиште се није смело срушити или оштетити. У књизи проф. Душана Бандића наводи се један у том смислу изразит пример; огњиште проте Матеје Ненадовића остало је у њиви новог власника парцеле на коме је некада била кућа овог војводе из Првог српског устанка. И поред чињенице да је огњиште сметало при обрађивању њиве, човек који је купио земљиште никада га није оштетио, већ га је упорно при пољским радовима пажљиво заобилазио, поштовао га и чувао.

Огњиште се не сме псовати, не сме се пљунути или обешчастити, не сме се на њега помокрити. Ако се присетимо шта нас највише заболи када видимо призоре са Косова и Метохије – то је када непријатељи скрнаве огњишта наших сународника, када мокре по њима, знајући шта ће нас највише погодити. Настали емотивни однос није последица искључиво солидарности са нашим народом, већ и подсвесна реакција на скрнављење онога што је у нашој народној вери најсветије.

Огњиште не сме да дође у додир са било каквом нечистоћом, ни да се дотакне ногом. Постојала је забрана трудним женама да га чисте. Не прилази му се неумивен. Морала му се указивати свака врста поштовања.

У њему се не ложи ватра од дрвета из воденице или разрушене богомоље, јер и ватра мора бити чиста. Неколико услова постоји да би се ватра сматрала чистом: добијена или преношењем из старије куће, са старијег огњишта или посебним ритуалом којим се пали света, тзв. дрвна ватра – трљањем штапа, или кресањем камена.

Обичаји
Гости су се примали и седели око огњишта и ту су послуживани; склапали су се породични договори, причале легенде, гуслало се, преносила традиција. Крај огњишта се давао и враћао зајам; дакле, у присуству ‘вишег судије’. (Ко је то, видећемо касније).

Прво купање новорођенчета обављало се на огњишту и има свој ритуални смисао: да би син те куће остао везан за огњиште за цео живот. Млада, када би напуштала девојачки дом, опраштајући се љубила би огњиште; приликом ступања у нови, младожењин дом, опет би пољубила сад огњиште своје будуће куће, претходно га обилазећи три пута.

Чак је постојао и обичај да ако се узме мачка, измери јој се концем реп и потом тај конац укопа под огњиште – не би ли се и она везала за кућу и ловила мишеве у околини.

Жртвеник
Огњишту су, као светињи, приношене и жртве. Нпр. приликом усељавања – кокошка или, чешће, петао – чија би глава потом била укопавана испод огњишта или о одређеним празницима (Мрата, св. Илија), као и о жетвеним свечаностима.

Верује се да петао као демонска животиња, житни демон, делује на плодност. Сматра се да је посвећен Сварогу, богу светлости и сунца. На крају, то је онај који најављује нови дан те према томе кореспондира са соларним принципом.

Са друге стране, следећи цитат недвосмислено упућује на везу петла са богом Перуном:
„У многим крајевима Србије био је обичај да се на Св. Илију обавезно коље петао. (…) Понегде га називају старац, а како Св. Илија пада на свршетку жетве, могуће је да је овај петао првобитно имао везе са жетвеним петлом, што је ритуално убијан на свршетку жетве или вршидбе. (…) На везу између петла представника духа жита и Св. Илије указивао би и руски обичај да се на свршетку жетве остави руковет везаног класја у част пророка Илије (…).“

Сетимо се такође да се петао може претворити у змаја, те да као такав припада реду тзв. аловитих животиња које имају способност да растерују градоносне облаке. И по овој својој особини петао је у релацији са богом Перуном за кога се верује да пребива у атмосферском делу неба.
И поред изразито соларних карактеристика, у неким теоријама се сматра да је петао такође и еквивалент претка.
Отуда у горњем цитату срећемо конструкцију ‘петао старац’, што указује и на везу са култом предака, који је у самој основи старе народне религије. Зато управо петао (кокошка) и јесте била она животиња која је жртвована на прагу или огњишту куће.

Видимо да петао остварује двоструку везу: са соларним (сунцем, жетвом, Сварогом, Перуном) и са хтонским (преци). Истоветну везу у симболичком смислу остварује и само огњиште.

Дом предака
Сматрало се да се на огњишту окупљају домаћи духови, душе покојника и предака који утичу на плодност, здравље и укупан напредак заједнице.
Овакво уверење потиче од обичаја по коме су покојници у давна времена сахрањивани испод огњишта (или кућног прага). Касније када се престало са оваквим начином укопа, остао је обичај да се огњишту одаје поштовање као да предак јесте и физички на том месту, па су и ритуали пратили такво веровање, а један од њих је забележен у околини Крушевца по коме су покојника мерили црвеним концем, да би потом тај конац закопали крај огњишта у нади да ће их он штитити и доносити срећу дому. Црвени конац овде означава замену за самог покојника.

Пре пар дана је на телевизији приказан прилог о једном брачном пару који живи на Копаонику, а како је већина фабрика затворена, и они су остали без посла, па су им дани пролазили у пуком преживљавању. Једну ноћ домаћину се у сну јави покојни отац и каже му да узме будак и оде на посебни део имања; када буде ударио, наћи ће рудник камена (главни јунак приче назива га „мајдан“). Иако жена није веровала, после пар дана домаћину нешто није дало мира и он се одлучи и поступи по савету који је у сну добио; оде тамо, удари будаком и заиста нађе камен. Данас обоје тај камен копају, продају и живе без бриге за свој опстанак.
Управо зато што живи у кући својих предака, овом домаћину се предак-заштитник и могао јавити у сну и помоћи му. Нове куће немају претка који их штити. Добију га тек када умре први домаћин.

Код свих словенских народа постоји представа о митском претку, старцу, деди, домовоју који живи крај огњишта. Кућни деда се може претворити у кућну змију – чуваркућу. Кућни деда је веома често на огњишту и физички представљан идолом. У околини Тимока био је од печене глине, а у Македонији се старцем назива земљани стубић подупирач црепуља на огњишту. Када му се приноси јело и пиће каже се ‘Ајде дедо да вечерамо’, чиме се уистину на гозбу позива обожен митски предак.

Сачувана је и наша народна бајка „Усуд“ која садржи један сегмент посвећен вези огњишта и култа предака. Главни јунак приче, притешњен недаћама, крене да тражи Усуд како би сазнао зашто у животу није срећан. Током пута наиђе на неколико људи који су га замолили да се код Усуда распита и за њихове случајеве. Један од тих буде у оваквом положају: сваки дан спрема у дому велику гозбу као да је какво невиђено славље, али госте не може „наситити“. Кости и мрве остану после части, па их каква девојка скупи и баци иза пећи (огњишта), одакле изађу две особе, попут авети, па их „почну сисати“. То су били отац и мајка домаћина који никако да умру, у чему се и састојао највећи проблем. Нашавши Усуда, главни јунак дознаде разлог:
»Тo је све затo штo не пoштује oца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да, oни не би ни пoлак oнoга јели, и душе би се oне oпрoстиле.«

Тако и би, а то нама данас не само да говори да душе предака живе крај огњишта, већ и о етици нашег народа, нужном поштовању старијих и неопходном поштовању култа предака и месту и важности тог култа у традицији нашег народа.

Вериге
Над огњиштем, као његов саставни део, висе вериге. У симболичком смислу оне спајају центар дома са небом. У народном предању се помињу вериге које су обешене о небески свод и ако се неко лажно закуне, вериге се повуку према небу и открију неправедника. И данас знамо за празник Часне вериге. Вериге су, према томе, симбол истине и правде, те симбол вишег бића које истину и правду доноси међу људе.
Делилац правде у словенској религији је бог Перун (чије је ингеренције преузео у хришћанству св. Илија) који својим муњама пресуђује. Отуда, присетимо се, онај зајам враћа се крај огњишта.
Вериге су се користиле и у магији, износиле су се из куће када је требало одобровољити бога да не пусти град на усеве, дакле управо оно што може једино Перун.

Уосталом, познато нам је да реч огњиште у основи има реч огањ, а огањ је у вези са ведским, аријским Агнијем, богом светлости, Сунца, ватре, сматраним и богом домаћег огњишта. Са две главе, ведски Агни је каприциозан, страшан, силан, дели правду, уме и да убије и да подари бесмртност.
Јавља се у три вида: на небу као сунце, а то је код нас Сварог; у атмосфери као муња, а то је код нас Перун; и на земљи као ватра, а то је код нас – огњиште.

Oгњиште (од санскрит. агнис — ватра), дио човјековог животног простора намјењен за ложење ватре. Временом овај појам постаје један од најважнијих симбола у раној људској култури, којим се показјуе и чува идентитет, као и постојање уопште.

Ријеч огњиште – огањ је санскритског поријекла. Сматра се да српска ријеч огањ, латинска ignis, литванска ugnis, као и име староиндијског божанства ватре Agni, воде поријекло од индоевропског, тачније санскритског agnis. Ријеч ватра потиче од староиранске ријечи atar, која је значила пламен и свету ватру.

Огњиште у српским обичајима

Још код старих Словена огњиште је имало важан и култни значај. Било је централно мјесто животног простора а испод њега су се полагали покојници. Код старих Срба је огњиште било укопано у средини једноћелијског кућног пода. То удубљење у коме се ложила ватра са обично поплочаним простором уз ватру, називало се огњиште. Уз огњиште се усресређивао домаћи живот, обављала договарања, препричавла предања и вјеровања. Огњиште је било од изузетног значаја за Словене али и Србе. Народни израз „набити огњиште“ (неком) открива да су госте примали и посађивали поред огњишта уз парду (вертиклни стуб у брвнарама) указујући му на тај начин, посебну част. Уз огњиште се примао први божићни гост полазник. На огњишту се давао, узимао и враћао зајам јер се огњиште више признавало него живи свједоци. Оно што је олтар за храм то је огњиште за кућу. Готово сви домаћи обреди, од рађања до умирања, обављали су се уз огњиште. Код Црногораца се ријечју огњиште и заклиње и проклиње. На огњишту су се исповједали гријешници. У здравици из Зплања се домаћину жели: „кокоши на буњишту и дјечице на огњишту“ . У Србији млада пред полазак на вјенчање љуби огњиште својих родитеља, а по доласку у кућу младожење љуби њихово огњиште. Око огњишта се носи божићна слама, налажу бадњаци, пеку чеснице и печенице.

Advertisements